Ma Györgyi, Irén névnap van.
Fiók
Jelszó:
Legnépszerűbb
Tisztelt Bódis Gábor!
Engedje meg, hogy röviden válaszoljak a Napló 28. számában közölt vezércikkének néhány mondatára. >
Pornó anziksz
Nem is sejted, Szilvia, mostanában mennyit ábrándozok a fenekedről. Pedig tizenegynaponta kimondottan ezért vonulok a guggolva >
Egy levél a szabadkai szökőkútról - a szökőkútért
A szabadkai főtéren lévő (zöld) Zsolnay-szökőkutat 1985-ben avatták fel. A polgárok szívükbe zárták, és örömet leltek >
Csetnikek és usztasák
MÁSKÉNT EZ NEM TÖRTÉNHETETT! Azok után sem, hogy Belgrádból, illetve Zágrábból a vasárnap esti maksimiri polgárháborút előre >
Tanmesék felnőtteknek
Csak kevés embernek adatik meg a látnoki képesség, engem viszont igenis ilyen kivételes hajlammal áldott meg >
Két kezünket összetéve…
Három dologról szeretnék említést tenni, talán nyomot is hagyni, június harmadik vasárnapjának éjszakáján készült rövid >
Szárnyát vagy combját?
Az előző részben az olaszos ízek voltak az étlapon, gasztronómiai naplóm folytatásában a kicsi kínai falatkák >
It's toasted
Rengeteg katonatörténetet hallottam már, a legtöbb vicces kis sztori, kerülve a komoly dolgok ecsetelését. Inkább anekdoták >
Tisztelt Ágoston András!
Sokáig töprengtem, válaszoljak-e egyáltalán levelére, amelynek felszólító hangneme – őszintén megvallva – egy magunk mögött vélt >
Isten éltesse, Tanár úr!
Az egyetemen még szerencsém volt dr. Szeli István előadásait hallgatni. Soha nem jött készületlenül, soha nem >
Pásztornak, Végelnek egy a hangja
A megújulás ambíciójáról, a megújulás és az összefogás esélyéről beszélt Pásztor István a Vajdasági Magyar Szövetség >
Lelkierő és türelem
Újvidéken szálltunk fel a Belgrád-Bécs nemzetközi gyorsra. Egy hatüléses fülke, a szemközti oldalon két munkásformájú ember >
Napi ajánló
Oto Tolnai: Ljubavna geografija
Gordana Draganić Nonin interjúja Tolnai Ottóval (Nova Misao, vajdasági kulturális folyóirat):
Kako je Oto Tolnai pronašao svoje “puteve zbega”, kako je sa svojih slepih koloseka pronalazio delte do svoje “ljubavne geografije” i kako su reči “gvozdena zavesa”, “azur” i “Prokletije” obeležile njegovo detinjstvo isto koliko ga je obeležila i Tisa. Kako je svoju Legiju stranaca pronašao u književnosti, jer se pomoću nje “može isplivati iz svih klopki koje ti život namesti”, saznajemo kroz ovaj razgovor koji je vođen u “kuli od peska” na Paliću, u piščevoj radnoj sobi, tik pored pisaćeg stola s roletnama “koje su deo crnog ikonostasa, tamne, usamljene gondole”.
Novi roman Ota Tolnaija (Kanjiža, 1940) , pesnika, pripovedača, dramskog pisca, esejiste i likovnog kritičara, “Morska školjka”, objavili su prošle godine, istovremeno, “Forum” na mađarskom jeziku, a u prevodu Arpada Vicka na srpski jezik, i Kulturni centar Novog Sada u biblioteci “Džepni anagram”. Taj veličanstveni roman duše, kao i trodnevni boravak na Međunarodnom festivalu proze “Prosefest”-u, simbolično je označio veliki “come back” Tolnaia u Novi Sad, grad koji je svakako obeležio njegovu književnu karijeru.
Svojevremeno je Oto Tolnai bio medium grupe vojvođanskih mađarskih pisaca, u doba kada je bio glavni urednik književnog dodatka “Symposion”, časopisa “Uj Simposion”, a devedesetih je uređivao i “Ex Simposion”. Šta mu je značilo urednikovanje, što je smatrao svojim velikim poslom i zbog kojeg je često bio na saslušanjima, sjajno je opisao u romanu-intervjuu “Pesnik od svinjske masti” koji je 2005. godine proglašen za knjigu godine u Mađarskoj i koji je na srpskom objavila dve godine kasnije Gradska narodna biblioteka Zrenjanin.
Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvarlac u književnosti vojvođanskih Mađara. Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Dobitnik je i domaćih nagrada od kojih nagradu „Todor Manojlović“ veoma voli jer je velikog vojvođanskog pesnika i lično upoznao u parku svoje rodne Kanjiže.
Morska školjka – Abbazia, gotovo izašla sa Sezanove slike Crni sat, ona koju na čipki na kredencu kroz rešetke kreveta gleda glavni junak knjige „Morska školjka“, isti onaj koji raste kraj Tise i kojem „jako bije srce i mora uvek da nosi dobro zakopčan kaputić“ jer se kači na drvo odrastanja upravo pomoću, oko grane, zakopčanog kaputa posmatrajući lokalnu lepoticu Nušiku kako naga pozira vajaru… dakle, morska školjka će postati jedna od najlepših književnih metafora.
Ovakav roman može da napiše samo pesnik-džokej u Kostolanjijevom smislu, dakle onaj koji se svega odriče da bi sve moglo biti njegovo, koji u životu sprovodi higijenu patnje i mitologiju bola, za koga su predmeti, kao Kostolanjiju, bogovi koji su ga stvorili, onaj za koga je „proza-trava“.
Zašto ne volite intervjue? U knjizi „Pesnik od svinjske masti“ napisali ste da se tada osećate „kao u škripcu“, a ipak, to je knjiga od više stotina strana i predstavlja „roman-intervju“.
Oto Tolnai: Izgleda da imam drugačiji pokret snaga kod pisanja…možda i kod raznih drugih puteva u koji idu u širinu, sve te moguće manipulacije i sa rečima i sa događajima. Izgleda da meni treba više prostora za to. Ne volim odmah da počnem da pričam i to samo po jednoj liniji. Uvek volim da se razbežim na više strana. Samo tako mogu polako da napredujem, ili čak da nazadujem. To je Kutuzovski kompleks – da idem uvek unazad. Tek kasnije sam saznao da sam rak u horoskopu, dakle, prirodno idem unazad i to bi voleo i u intervjuu. Toliko sam ranije patio, a i sada patim zbog tih mojih problema sa intervjuima.
Onda mi se desilo da je moj dobar prijatelj, dobar pesnik iz Mađarske, Lajoš Parti Nađ, došao da radimo intervju za radio i nisam mogao da ga odbijem. To se emitovalo na radio stanici u nastavcima, a tada su se javili i iz časopisa da hoće da objave taj razgovor u nekoliko nastavka. Objavili su nekoliko odlomaka koje sam prethodno pregledao. Na kraju, javio se i izdavač da objavi to kao knjigu. Tada sam rekao sebi: „Dobro, sada ću to da uradim i nikad više“. Radio sam na tom rukopisu, transkriptu intervjua, godinama.
Čula sam da ste na toj knjizi zaista radili godinama i da su vam na kraju oteli rukopis iz ruku. Ispostavilo se da su bili u pravu jer je knjiga, kada je objavljena u Mađarskoj, proglašena za najbolju knjigu u toj zemlji za 2005. godinu.
Oto Tolnai: Da, radio sam na njoj 3-4 godine jer sam želeo da shvatim šta je u samom biću tog žanra, jako me je interesovalo šta se tu sve krije. Želeo sam da vidim i kako ja funkcionišem u svemu tome i mislio sam, nakon te knjige, više niko neće hteti da me intervjuiše jer sam se tamo toliko raspričao.
U suštini, radi se o malom svetu koji pisac ima i koji je pod mikroskopom. Upravo taj mikroskopski svet nije za intervju. Ne volim publicistiku, a intervju je žanr koji je baš za to zahvalan. Stignem i ja u intervjuima do tih svakodnevnih problema, ali nekim drugim putevima. Intervju je uvek pitanje. Dakle, dobijem pitanje i ja onda moram da odem kao pas koji zgrabi svoju kost i ode da se sakrije. Tako i ja, kada dobijem pitanje, moram da ga odnesem u svoj svet i onda ga razrađujem na moj način, onako kako razrađujem svoje teme. Radim ga u detaljima, nekada mi pomogne neka slika iz detinjstva, nekada neki detalj sa umetničkih slika ili iz sveta književnosti. Kod mene žanrovi nisu nikad strogo razgraničeni, sve se pretapa jedno u drugo. Kada smo radili taj veliki intervju koji je rezultirao knjigom „Pesnik od svinjske masti“, osećao sam se kao da pevam arije. Kao u pesmama, polako sam odmotavao motive. Ironija je u tome što je upravo ta knjiga, taj roman-intervju, moja najobimnija knjiga.
Zašto pesnik od svinjske masti?
Oto Tolnai: Imao sam veliku koncepciju – taj rad sa mašću. Naravno, to je prvo vezano za Kostolanjija, pisca rođenog u Subotici, jednog od najvećih mađarskih književnika koji se kretao u društvu Tomasa Mana. Man je pisao predgovor za jednu njegovu knjigu gde je govorio o Kostolanjiju kao velikoj nadi evropske književnosti. Dakle, Deže Kostolanji ima jedan tekst u kojem opisuje kako je jedno veče šetao Peštom i u jednom izlogu preko puta ulice ugledao Petefijevu bistu. Mislio je da je od mramora jer je bila sva bela, ali kada je prešao ulicu video je da je to izlog mesarske radnje i da je bistu izvajao mesar od svinjske masti. Za mene je to sjajna metafora jer je i Kostolanji iz Bačke. U to vreme sam se bavio i Bojsom a on je uveo mast kao materijal u vajarstvo. U Berlinu sam, takođe, video baš velike skulpture od masti po muzejima.
Druga stvar je ta da kada smo počeli da radimo intervju, mikrofon smo stavili na jednu hoklicu. Primetio sam i da je na njemu broj 13, a to je broj koji mi mnogo znači i ceo intervju sam počeo da gradim na broju 13: živim u kući od peska koja nosi broj 13, moja supruga Jutka je rođena 13-og, pa Beket i drugi umetnici koji, takođe, imaju čudan odnos prema tom broju.
Ali pored broja 13, i hoklica je bila veoma važna…
Oto Tolnai: Da, bila je važna. Nju sam nasledio od prethodnog vlasnika ove vile. Kada smo kupili ovu kuću od peska, hoklicu smo zatekli tu. Ona je pripadala vlasniku koji je bio krojač za žene, a bio je nizak rastom. Kada bi neka od njegovih mušterija bila visoka, on bi se penjao na hoklicu kako bi mogao da uzme meru. Dok sam pričao za taj intervju, zamišljao sam sebe kao da stojim na toj hoklici kako bi sa visine bolje sagledao stvari tj. „uzeo“ tačnu meru svog života i zamišljao sam, takođe, da sebe vajam od svinjske masti. Dakle, od nove plastike, sa novom koncepcijom. U tome svemu sam sebe oblikovao u tom dugom razgovoru, u toj knjizi. Trebao mi je taj veliki manevar kako bi uopšte uspeo sve to da izvedem. Nakon toga je bilo lakše da u odgovorima ispletem tanje niti.
Ima ona lepa epizoda kada ste opisali kako vi u vašoj kući u detinjstvu niste imali Tolnaijev leksikon sveta i onda biste trčali kod komšije koji ga je imao kada god bi vas interesovala neka odrednica. Kada ste „otkrili“ knjigu, kada ste shvatili da će književnost biti vaša „unutrašnja knjiga“?
Oto Tolnai: Počelo je sa avanturističkim romanima koji su u Mađarskoj izlazili pre rata kao male sveščice. Neki su imali te romane a mi smo za novac mogli da ih posudimo da ih čitamo. Moj brat, koji je bio tri godine stariji od mene, ih je već čitao i tada sam i ja počeo. Sećam se da je prvi takav roman koji sam pročitao bio o Legiji stranaca. Sve to je ostavilo traga na mene i od tada sam stalno zamišljao da putujem za Afriku. Leti bi odlazili svaki dan na Tisu, a kada bismo je preplivali, bio bi to veliki događaj, kao da smo otplivali na drugi kontinent, u Afriku. Interesantno je da su baš iz Kanjiže mnogi momci odlazili u Legiju stranaca, baš njih jako puno, više nego iz drugih mesta. Među njima je bilo i mojih prijatelja. Kasnije je brat počeo da čita ozbiljnije knjige, pa i ja. Sećam se kada sam prvi put video Veliki Tolnaijev leksikon sveta. Do tada nisam ni znao da tako velike knjige postoje, pa još sa našim imenom. To me je, u pozitivnom smislu, zbunilo, te sam počeo da je smatram svojom velikom knjigom. Pomišljao sam da treba da uplivam u nju, da je život rad na toj knjizi.
Kada sam počeo malo više da čitam, neke pripovetke i pesme, onda sam zamišljao književnost kao avanturu, kao put do Legije stranaca, do Afrike. Dugo nisam shvatao zašto mi je na početku bila bitna ta egzotičnost, ta daljina, ta bezgraničnost. To je bila centralna kategorija. Odjednom sam shvatio da je to bilo vreme ’40-tih godina, vreme gvozdene zavese. Vladala je apsolutna zatvorenost severne Bačke. Mi smo bili stišnjeni pored Tise. Naravno, za nas decu je to bio raj u smislu da smo rasli u prirodi, kraj reke. Ali, jednom sam sa bratom išao vozom za Suboticu. Dugo smo stajali u Horgošu i čekali da presednemo. Kada sam pitao brata zašto čekamo toliko on mi je rekao da ne možemo ostati u ovom vozu jer ako on produži dalje sudarićemo se sa gvozdenom zavesom. Tada sam prvi put čuo za gvozdenu zavesu i uopšte nisam razumevao brata o čemu mi je pričao. Kada smo se vratili kući, pitao sam majku šta je to gvozdena zavesa a ona mi je rekla da je to nešto u pozorištu. Naš komšija je radio u kanjiškom amaterskom pozorištu baš na kulisama i išao sam kod njega da se raspitam. Od njega sam čuo da je u Budimpešti prvi put u svetu urađena gvozdena zavesa u operi zbog opasnosti od vatre. Pričao mi je da na toj gvozdenoj zavesi koja se spušta iz neba postoje vrata da bi glumac, nakon burnog aplauza koji dobije, mogao da izađe da se pokloni publici. Meni su se kao malom mešale te dve gvozdene zavese, pozorišna i vojna. Znači, bili smo tako zatvoreni i o Mađarskoj smo znali samo što se tamo pred rat zbivalo, imali smo neke stare časopise, ali novih informacija o toj zemlji jednostavno nije bilo. Gvozdena zavesa je funkcionisala besprekorno.
U najnovijem romanu „Morska školjka“ jedan od važnijih momenata je kada dečak otkrije more. I iz drugih vaših tekstova je poznato da je upravo more važno za vas. Kada ste ga otkrili?
Oto Tolnai: Priča je vezana za mog oca koji je bio trgovac i svet njegovog dućana mi je bio, takođe, egzotičan. Dućan je bio prepun boja i mirisa. Pre rata su takve dućane nazivali radnjama za kolonijalnu robu. I to je bila Afrika za mene. Ako nije bilo robe, bilo je fioka prepunih svega. Zamišljao sam da ću biti trgovac, naslediti radnju, putovati u Afriku. Kasnije, kada sam više čitao, zamišljao sam da će književnost biti to putovanje, ta avantura sa svim tim kolonijalnim mirisima. A tada mi je otac otišao na more i to je bio šok za mene jer u to vreme niko nije išao do mora. A on je stigao do Dubrovnika i poslao nam odande razglednicu koja je sva bila plava. Tada sam saznao da u Jugoslaviji, zemlji u kojoj živimo, ima jedan deo koji je sav otvoren ka moru i ta me je činjenica svog okupirala. Stalno sam sebe video kako sam leđima naslonjen na gvozdenu zavesu, a ispred sebe vidim Jadransko more. Ta mi je slika davala tu veliku perspektivu, da imam tu beskrajnost. To mi je značilo da ipak nisam zatvoren u tu klopku gvozdene zavese jer tamo negde postoji sinje more koje sija fantastično.
Postojao je još jedan bitan momenat u detinjstvu kada su nam oduzeli radnju i oca odveli u zatvor. Odveli su ga na Kosovo, na planinu Prokletije gde su zatvorenici sekli jelke. Brat mi je, na moje pitanje, objasnio šta znači biti proklet. Bio je pravi podvig kada je moja majka, koja do tada nikada nigde nije putovala, spakovala šunke i slanine, napravila veliki paket i otišla da ga poseti. Pitao sam se kako je uopšte stigla na Prokletije. Ni dan danas mi nije jasno kako se ona sa svojim slabim nogama i već u godinama popela na tu planinu. Tamo je bilo puno ljudi iz Kanjiže. Tako je počela moja avantura sa književnošću. Uvek sam je zamišljao kao neku lađu koja te nosi na putovanja, u avanturu, u beskraj. Sa književnošću možeš isplivati iz svih klopki koje ti život namesti.
Da ne pređemo olako preko reči „azur“. Napisali ste da ste odahnuli kada ste saznali da je ta reč arapskog porekla, a ne francuskog kako ste prethodno mislili, a da je to bilo tačno onda ne bi imalo smisla pisati poeziju nakon Valerija i Malarmea kada oni u svom jeziku imaju jednu takvu reč kao što je „azur“.
Oto Tolnai: Veliki sam poštovalac Valerija. Volim njegov esej „mediteranske inspiracije“. Na sreću, Kolja Mićević je na srpski jezik fantastično preveo sve Valerijeve stihove i njegove „Sveske“. Bio sam opčinjen Valerijevom poezijom. I Rene Šar, i Malarme, Anri Mišo i Ponž, cela ta grupa mi puno znači. I danas sam jako vezan za te pisce. I kod njih je taj azur jako važan, kao i daljine, putovanja. Mišoa smatram možda najvećim filozofom 20. veka. Njegova filozofija mi je jako bliska. Mislim da on nije dovoljno pročitan. Delez, reflektujući na Fukoovu knjigu o Mišou, jako interesantno govori o njemu. Inače smatram da se čovek, u bilo kojoj državi, nađe u situaciji zatvorenosti i onda mora tragati za putevima koji vode ka izlazu iz te zatvorenosti. Delez ih naziva „putevi zbega“, te puteve koji su izlazi. Ja te puteve nazivam „izlasci na more“. Svaki pesnik mora imati svoj izlazak na more. Mora imati svoje teritorijalne vode.
Kasnije, kada sam se već ozbiljno bavio književnošću, izgradio sam svoj svet, svoj vodeni sistem, svoju geografiju. Od Tise do Jadranskog mora. Stvarno je apsurdno da sam ja koji sam rođen na Tisi, celog života govorio o Jadranskom moru, a sada živim pored jezera, pored malog Palića, koje zovu Krvavo jezero. Imam svoj vodeni svet, svoj sistem voda, svoju geografiju. Tako sam se ja dotakao mora, možda sam se baš zbog azura rano počeo baviti i likovnom umetnošću.
Da li ste sebe doživljavali kao likovnog kritičara?
Oto Tolnai: Negde sam napisao da se na slici može dodirnuti azur. Gete je govorio da je azur ono nedostižno, ono što vam izmiče, ono što uvek ide dalje, ali da ga na slici možete dosegnuti, dodirnuti. Pronašao sam slikarstvo, bilo je to slikarstvo Jadranskog mora, od Vidovića, Milunovića, Čelebonovića, sve do Murtića. Podrobno sam se bavio tim slikarima koje jako volim. U tome sam našao nešto specifično, naročito kada to proučavamo iz perspektive mađarske literature. More i kras. Moja geografija nije tačno Jugoslavija. Dok je Jugoslavija postojala bio sam oduševljen njom, a onda su počeli da me napadaju jer su na to gledali kao na politički pojam. Nikako nisam uspevao da ubedim ljude da je to kod mene geografski pojam. Jedan mađarski književnik ima izvrsnu knjigu koja se zove „Ljubavna geografija“. I ja imam svoju ljubavnu geografiju prema ovim prostorima. Malo je to više od bivše Jugoslavije, ulazi tu i malo Venecije i Trsta, malo Grčke, malo Austrije…
Najvažniji slikar za mene je postao Zoran Mušić. On je dugo bio građanin Monarhije, studirao je u Zagrebu, bio je pod uticajem vizantijskog slikarstva, fresaka. Živeo je u Veneciji, Parizu, Sloveniji. Njegovo slikarstvo mi se veoma dopadalo, leglo mi je. Slikao je lokalne teme, pejzaže krasa, Veneciju, ali i svetske teme. Volim njegov autoportret kao i sliku njegove supruge i njega u ateljeu. Za vreme rata je dospeo u koncentracioni logor i kada je iz njega izašao – za njega je svet počeo da sija. Kao mlad student, učenik Ljube Babića na zagrebačkoj akademiji, slikara i istoričara umetnosti, čudnog čoveka koji je napisao „Zlatni vek španskog slikarstva“, imao je priliku da ode u Španiju jer je Babić slao svoje učenike u tu zemlju. Mušić nosi to zlato iz Španije i sa Jadrana. Sjaj u slikarstvu, kao i u poeziji, ne možete veštački stvoriti, izneti iz sebe. To mora od nekud da dolazi. Posle boravka u koncentracionom logoru kod njega je materija počela da sija. Bio je to tako čudan sjaj i on je postao veliki slikar. Smatram da je među najvećima. Moj život je tekao tako što sam ga stalno pratio, odlazio sam u Veneciju i njegovu rodnu Sloveniju, kupovao njegove kataloge, knjige o njemu. Život mi je tekao u studiranju Mušića i življenju sa njegovim slikama. Svi ti jadranski slikari su mi mnogo značili. Ne kao likovnom kritičaru, jer ja to nisam. Ja sam književnik kojem ti slikari čine deo sveta. Ako vidim negde, ili čujem da je objavljen neki njihov katalog, ili knjiga o njima, ne smirim se dok to ne nabavim, a često nije jednostavno doći do toga.
Kada smo već kod knjiga, pročitala sam u dnevniku Lasla Vegela „Ispisivanje vremena u međuvremenu“ njegov opis stare knjižare koja je postojala u Novom Sadu u Ulici Narodnih heroja. „Uskoro smo se, zajedno sa Tolnaijem, izveštili u krađi knjiga. Krali smo sve, Šekspira i Tolstoja, Đulju Ilješa i Kostolanjija. Bilo je mnogo i džepnih izdanja, u papirnom povezu, sa kojima smo lako mogli da se uputimo na more“, piše Vegel opisujući da niste imali para od preskromnih stipendija da nabavite sve one knjige koje ste želeli. Već i tada, niste mogli da se „smirite“ dok ne nabavite željenu knjigu…
Oto Tolnai: Da, takvo je vreme bilo tada. Stigao sam u Novi Sad 1959. godine. Ali, i pre toga… nepojmljivo, ali u Senti su postojale dve knjižare i obe su bile sjajno snabdevene i knjigama i časopisima. Još tada su, dakle, ’50-tih godina, tamo mogli da se nabave svi časopisi koji su objavljivani u raznim gradovima Jugoslavije, i „Polja“, „Nova kultura“, „Izraz“, „Delo“… sve što je objavljivano, stizalo je u Sentu. Za nas je to bilo ubitačno jer smo imali jako malo para. Naravno, ta knjižara u Ulici Narodnih heroja u Novom Sadu, u zgradi gde je kasnije bila prodavnica „Kluz“-a, bila je još bolje snabdevena. Vodio ju je jedan fantastičan čovek i jedna, sećam se, mala starija žena i oboje su bili veliki knjižari i pre rata. Mi jednostavno nismo mogli da odolimo da ne idemo tamo. Potpuno su nas magnetisali. Sav svoj novac smo ostavljali tamo, a onda smo još i krali. Imali smo razne tehnike za to. Valjda nam je oprošteno jer smo im mi bili, pored starijih književnika koji su za to imali više para, najbolji kupci. U to vreme smo često putovali i za Beograd na književne večeri, izložbe, išli smo i na predstave i u bioskop. Sećam se da smo jednom prilikom otišli za Beograd, možda na neku predstavu, a ja sam u radnji koja je otkupljivala stvari, prodao svoj zimski kaput. Bio je to dobar zimski kaput i još uvek žalim što sam ga prodao. Neverovatno, ali istinito. Sa tim novcem smo putovali. Uvek je tako nešto iskrslo. Bio je to fantastičan život sa tim mojim prijateljima Domonkošem, Vegelom, Banjaijem i ostalima. Bili smo gladni knjiga, što iz Mađarske kojih dugo nije bilo ovde da se nabave, što iz čitave Jugoslavije. Pratili smo književnost iz svih krajeva tadašnje zemlje. Ta bolest mi je ostala i dan danas. To je neverovatno lepa stvar da čovek može imati uvid u to šta se piše i objavljuje u tim novim zemljama. Kada god idem u Sarajevo ili Ljubljanu, jedva čekam da idem po knjižarama i da pregledam i kupujem knjige. Književnost nam je zaista raznovrsna.
Kakav je odnos bio tada prema vama, manjinskim piscima, kako su vas nazivali?
Oto Tolnai: Da, nas su tada tretirali kao manjinske pisce ali to nam nije smetalo jer smo imali tu perspektivu na celinu. Nisu znali šta će sa nama. Jedno bi nas vreme prevodili, a opet, neki književnici su smatrali da smo deo mađarske književnosti i da nam je tamo i mesto, po mađarskim antologijama i slično. A mi smo bili više okrenuti ovim književnostima koje su nastajale u našoj zemlji. Više smo voleli da čitamo Andrića, Krležu, Crnjanskog… nismo se brinuli šta je sa mađarskim književnicima. Stvarali smo sopstvenu književnost, pisali knjige, pravili časopise. Bili smo obuzeti sobom i obožavali smo pesnike poput Miljkovića, Ivana V. Lalića, Popu svakako, Šalamuna, Dragojevića. Poznavao sam tu generaciju. Na prvim Stražilovskim susretima još su svi oni bili na okupu.
Bili ste okupljeni oko Symposiona, kasnije Uj symposiona. U knjizi „Pesnik od svinjske masti“ napisali ste da ste sebe smatrali mediumom te grupe. Koliko vas je ispunjavao posao urednika i koji su vam bili kriterijumi za objavljivanje nečijih radova?
Oto Tolnai: Mi smo živeli, cela ta naša grupa, kao da smo bili magnetizovani. Bio je to zajednički rad ali i zajednički život, veliko prijateljstvo. Kao urednik, kada bih dobio neki rukopis, ako me „udari“ osetio bih taj magnetizam, osetio bih vibracije, taj sjaj. To smo tražili od književnosti, i kada bismo to dobili silno bi se radovali. Sećam se, jednom prilikom, svoje pesme nam je poslala Katalin Ladik. Uvek sam odlazio u redakciju, uzimao koverte koje su nam stigle i odlazio da se nađem sa Domonkošem u kafanu. Tamo smo otvarali koverte i čitali. Tako smo otvorili i Katikinu kovertu i sećam se da sam se, već kada sam pročitao prvi red, stresao kao da sam uhvatio žicu od struje. Pokazao sam Domonkošu i on je odmah, takođe, osetio da je ona jedna od nas. Tada je još Symposion izlazio kao podlistak i mi smo odmah objavili njene pesme, onako, mi sa dve strane, a ona u sredini, na centralnom mestu. Kada smo tako nešto osetili, odmah smo ustupali centralni deo u podlistku, kasnije smo to radili i u časopisu. Objavljivali smo jako mnogo novih imena, više novih generacija. Bila je to potpuno nova literatura i više od polovine tih ljudi su ostali u književnosti.
Imali smo razne periode. Konc Ištvan bio je za nas najvažniji. Tada je vojvođanska mađarska književnost postala kompleksna. Najveći problem u manjinskim književnostima je u tome (a isto je i u političkom životu), to što su jednodimenzionalne. Imaju jedan centar, jednu koncepciju i onda odjednom postaješ rob toga. Kada sam tek počinjao da se bavim književnošću osetio sam se kao da sam zatvoren u nešto, isto kao kada si fizički zatvoren u nekom prostoru. Takvu koncepciju nikako nisam mogao da podnesem. Morao sam to da razbijem, da eksplodira, kako bi se pokazale različite koncepcije. Danas cenim pisce o kojima sam tada vrlo negativno pisao, svađao se sa njima, ali mislim da je bilo važno promeniti to, razbiti taj zatvoreni, jednosmerni model. Moraju različite književne grupe i književne struje da imaju svoj prostor. Ne može sve biti pod jednom kapom. Malo ima takvih manjinskih književnosti koje su raslojene, kao što je to mađarska književnost. Brojčano nije toliko velika ali zato je zaista raznovrsna i bogata što je zaista njena vrednost.
Da li je potvrda toga činjenica da danas izlaze dva časopisa, dva „Symposion“-a, jedan u Subotici, a jedan u Mađarskoj?
Oto Tolnai: Da. U Subotici izlazi „Uj symposion“, a u Mađarskoj „Ex Symposion“. Sa prvim sarađujem, a u drugom sam predsednik uređivačkog odbora. To je za mene veliki doživljaj da se „Symposion“ radi, da uspeva da se održi u dve države. Istina, to je zbog rata jer su početkom ’90-tih neki mladi književnici prešli da žive u Mađarsku i oni su osnovali „Ex symposion“ i ja sam prihvatio da budem u njihovoj redakciji neka vrsta počasnog urednika baš zato da bih pokazao da je ono staro jedno samo sa dve grane. Interesantna je pojava to što časopis ima danas dve forme, dve redakcije. I to je jedno čudno bogatstvo.
Vi ste bili urednik početkom ’70-tih kada je vama i vašim saradnicima bilo suđeno zbog objavljenih tekstova.
Oto Tolnai: Da, dva su broja tada bila sporna. Dva teksta, jedan sam ja naručio. Bila je to katastrofa. Bio je to težak period, stalno su nas zbog nečeg tužili. Sada sam se setio da je bio sporan i još jedan tekst, dakle, tri ukupno. Ali oni su podigli optužnice samo za dva broja, pojedinačno, a i protiv mene kao odgovornog urednika, tako da smo non-stop bili na nekim saslušanjima. Toga je bilo kao mora.
A ja sam baš u tom periodu morao da se preselim u Suboticu. Dobili smo dete i odmah smo dobili i otkaz stana u kojem smo bili podstanari. Često sam morao rano ujutro da odlazim vozom za Novi Sad na saslušanja. Čudno je to da ja sve to ni do dana današnjeg nisam u potpunosti shvatio. Islednici i sudije pojma nisu imali. Naravno, plašili su nas kako ćemo završiti u zatvoru, neki i jesu zatvoreni, ali u biti oni nisu shvatili o čemu se tu radi. Sećam se da je sudija bio malo ćaknut, nije imao pojma o čemu pričamo. Upali smo u neki sudar različitih sila, političkih koncepcija, nekih borbi vođenih u Jugoslaviji, a mi smo im služili kao primer da se pokažu. Trebali su nekog da zabrane, da na nekom pokažu moć i mi smo im dobro došli da na nama pokažu šta mogu, bili smo im sjajan primer. Još uvek nisam saznao, prozreo do kraja šta se sve dešavalo iza kulisa u ono vreme. To sve, a naročito da su neki morali ići u zatvor, za mene će ostati bolna rana. U to vreme smo bili zabranjeni i u Mađarskoj, dugo je „Symposion“ bio nedostupan tamo u javnosti. Kasnije smo počeli da odlazimo u Mađarsku, ali brzo sam imao i tamo problema jer sam učestvovao na nekom festivalu i doneo sam neke rukopise zabranjenih mađarskih pisaca. Zbog toga su mi zabranili ulazak u Mađarsku na dve godine. Celokupan naš odnos prema Mađarskoj je bio baš čudan. Dugo nas nije bilo u antologijama… Posle se sve to polako promenilo, ali naš odnos uvek će ostati jako specifican. Ja od tih specifičnosti probam da napravim formu.
Početkom ’90-tih ste napustili Novi Sad i našli se na Paliću, u „kuli od peska“. Uvek su mesta, ulice i kuće u kojima ste živeli i u kojoj živite, imala posebna mesta i u vašoj poetici. U romanu „Morska školjka“ je to rodna Kanjiža, prethodno ste objavili knjigu „Cvećarska 3“ a to je vaša dugogodišnja adresa na Telepu u Novom Sadu, u romanu „Pesnik od svinjske masti“ ste dosta pisali baš o Paliću i ovoj kući, o Krvavom jezeru kraj kojeg ste se našli. Koliko vam znače mesta, prostori u kojima živite?
Oto Tolnai: Književnost sam zamišljao, dakle, kao nešto svetsko, avanturističko i beskrajno. Bilo mi je potrebno da sve to nekako kontrapunktiram pa mi je i sve lokalno postalo važno. Jedna strana mene je morala da bude lokalno usidrena. Osnova mi je uvek bila taj mali svet u kojem sam živeo i koji sam rigorozno i mikroskopski obrađivao. U Novom Sadu je to bila Cvećarska 3 koja se završavala slepim kolosekom. Na ovim prostorima je počinjao rat i ja sam se osećao kao na slepom koloseku, bez izlaza. Kako sam još u mladosti, kada sam počeo da se bavim književnošću, proučavao more, ustanovio sam i kategoriju delte, ulivanja u velike prostore. U Cvećarskoj sam se zatvorio u svoj svet. Ali, često sam išao do tog slepog koloseka na kraju moje ulice gde je postojalo đubrište – Skladište; počeo sam klasifikovati slično Šejki, koga sam inače i poznavao, koga smo svakako i objavljivali, prevodili. Jednoga dana sam na tom đubrištu našao jedan vozni red koji je imao plave korice. Nazvao sam ga „Red vožnje Azur expresa“ jer sam se setio Klare Tolnai, čuvene mađarske glumice koja je igrala u filmu „Azur expres“. Osetio sam da ako prihvatim to da sam u slepoj ulici, zatvoren slepim kolosekom, ako počnem svemu tome da se približavam, klasifikujem, da će sve početi da se otvara, kao delta što se širi. Tek tada ću imati mogućnosti za veće prostore. Napustili smo Novi Sad i preselili se na Palić, odakle je moja Jutka. Mislio sam da ću nastaviti pisanje sa nekom novom, drugačijom koncepcijom. Ali, renovirali smo kuću koja je pravljena od šljake, koja se lako pretvara u pesak i nazvao sam je „kulom od peska“. Zatvorio sam se u ovu kuću kao u utvrđenje u kojem moja supruga i ja živimo sa puno životinja. Polako sam počeo da proučavam ulicu u kojoj smo i shvatio sam da i ona počinje sa železničkom stanicom i sa jednim krstom koji se zove „Orbanov krst“, a Orban je svetac – zaštitnik vinogradara. I na toj stanici je bilo sve manje i manje vozova, a sada ima samo jedan šinobus koji retko saobraća, tako da i ova ulica, i kolosek polako postaje slepa, a ja sam se, eto, opet našao baš tu. Na drugom kraju ulice je groblje i veliko palićko jezero koje je mrtvo. Političari stalno lažu da nešto rade, da će nešto uraditi po tom pitanju, ali jezero je u užasnom stanju. Tu je i mali Palić kojeg zovu Krvavo jezero. Opet sam, sa kućom od peska, slepim kolosekom i jezerom izgradio svoju malu intimnu topografiju. Ali i dalje, kako ih Delez naziva, gradim svoje puteve za zbeg. Da slepi kolosek ipak postane delta. Dosta sam energije, svih tih godina, uložio u to da preko Mađarske ponovo dospem na more i da pronađem svoje tačke tamo. Kada mi je objavljena zbirka pesama na slovenačkom, tražio sam da ostanem malo duže u Ljubljani. Deo nedelje sam provodio u Piranu, gde su, kao i u Kopru, izvrsne galerije, gde je moj prijatelj iz detinjstva, i moja desna ruka kod pravljenja Symposiona, bio zamenik gradonačelnika i s kojim sam se ponovo družio i tako sam i preko Slovenije našao moj izlazak na more. I tamo našao moj izlaz. U Hrvatskoj smo jedno vreme išli na Hvar, u Zavalu, u Crnoj Gori kod Perasta…
Kada je rat počeo dobijao sam sarkastična pisma: „evo ti sad tvoje more“ ili „gde ti je sada to tvoje more“. Ali meni sve ovo, što je od jedne države nastalo nekoliko država, u izvesnom smislu opet daje neku veliku širinu. Ne osećam da sam izgubio tu kulturnu širinu jer isti odnos imam prema tim književnostima i prema umetnostima koje u njima nastaju. Skoro da se i danas više bavim tim umetnostima nego sa mađarskim književnicima i slikarima. Na primer, Dragojević i Šalamun su meni važni isto koliko i neki najbolji mađarski pesnici.
Kommentek
Ehhez a cikkhez még nem fűztek megjegyzést.
Komment írásához be kell jelentkeznie.
Legfrissebb
Egy illúzió múltja
Végel László nemzedéki művet írt. A szónak itt és nála van még ereje, értelme. Hallatlanul gazdag >
Miskolczi: Semmibe veszik a polgárok kegyeletteljes végbúcsú iránti igényét
„Az aláírók nem ellenségei a hatalomnak, csupán szeretnék megmenteni a temetkezés Szabadkán kialakított hagyományait.” Basity Gréta >
Reagálás A szakma becsülete című írásra
Klemm József: „Ami pedig a tükröt illeti: jómagam nem csak a tükörbe tudok tiszta lelkiismerettel nézni, >
A város hangulatának megörzése nem kérdés
„Ez az interjú a Magyar Szóban Varjú Márta főszerkesztő döntése alapján nem jelenhetett meg.” Tómó Margaréta (Magyar >
Vargabetű
„Mi több: lesz-e egyáltalán olyan párttárs, aki majd kiáll mellette?“ Szabó Angéla (Bozóki Antal blogja): >
Az eurómilliós botránylista
„Milyen elvárások, miféle gazdasági szempontok szerint alakult a kiválasztott cégek rangsorolása.“ Szabó Angéla (Veszprém Kukac): >
Építkezés- és párbeszédkísérlet – illetve ennek veszélye
A párt, annak vezetése és az MNT egyfajta „instant” értelmiségi bázisra szeretne szert tenni. Vataščin Péter (Családi >
Ne ítélkezzünk előre!
Ugyanakkor úgy látjuk, néhány érv szólhat az „igen” mellett is. Második Nyilvánosság: >
Nem rosszak, csak naívak
Természetesen aki elfogadta a meghívást annak sok sikert és eredményes munkát kívánok. Szőke Attila facebook bejegyzése: >
A "biodekor" listáról
„Az egyetem autonóm felsőoktatási intézmény, amely kizárja a pártok beavatkozását.“ Vajdaság Ma: >
Kár a bélyegért!
„Kik lesznek azok, akik még hisznek nekik?“ Bozóki Antal: >
Terrorhangulat a Szabadkai Zeneiskolában?
"A tanárok kilencven százaléka az igazgatónő leváltása mellett szavazna, ha titkos szavazást tartanánk." Tómó Margaréta (Magyar Szó): >